“Мајке, очеви, дјеца, склањају се, моле се, љубе земљу, главе дижу небу, помози Боже, спашавај!” Овим ријечима је свједок Чедо Бањац у документарном филму ГАРАВИЦЕ описао Илиндан 1941. године. То је дан када је горјела Бихаћка Крајина.
Спомен-парк Гаравице код Бихаћа
Масовне злочине над српским народом спроводе муслиманске усташе уз подршку цивила и хрватских усташа. Ликвидације се врше на Гаравицама и у шуми Осоје код Бихаћа, Мациним Доловима код Цазина, Црном језеру код Босанске Крупе, Пољицу код Врнограча, Мехином Стању код Велике Кладуше, Зденом долу код Босанског Петровца и на десетинама околних стратишта. Муслиманске усташе нападају српска села Босанске Крупе и Цазина и у кућама живе жртве спаљују.
Велико и крваво страдање српског становништва настављено је током августа. Котарска област у Слуњу 11. септембра 1941. године извјештава о овим злочинима (Војни Архив, Фонд НДХ, К 213, Ф 3, Д 45/1) гдје записује:
“Муслимани воде прави вјерски рат, упадају у села, пријете, пљачкају и чине друга недјела, захтијевајући да народ мора прећи на ислам. Због свега тога је расположење код народа управо очајно, тако да се и наше католичко житељство налазећи у страху од муслимана боји, да и њих неће почети прогањати. Ово што муслимани чине, чини се као да је настало доба доласка Турака у ове крајеве. По њиховом понашању и владању, у Босни не смије бити друге вјере до исламске и стога тјерају да све пређе на ислам, у противном ће бити поклано или протјерано.”
Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача о првим данима злочина над Србима у записнику (Архив БиХ, Фонд ЗКУЗ, К 81, Инв. број 55967) на основу групе свједока биљежи:
“Муслиманска усташка руља, занесена радом свог логорника Але Омановића, упадала је у српска села и на своју руку купила и злостављала Србе. Жалосно је било гледати како по два злочиначка типа, наоружани само обичном палицом воде до 20 Срба, достојанствених, одлично одевених у логор у Цазин. Срби су без ријечи пошли мислећи да то тражи власт и у вери да нису никоме ништа криви. Сем тога су у маси сами долазили у Цазин, да би се пред именованом руљом ставили у варварство законите власти. У логоу у школи сакупило се посљедњих дана јула мјесеца око 227 лица, Срба.”
На комплексу стратишта Гаравице код Бихаћа ликвидације Срба у илинданском периоду врше се и дању и ноћу. Муслимански и хрватски сељаци из околних села копају гробнице и у њих полажу жртве, посипајући их слојевима живог креча, карбола и земље. Чак ни сви слојеви нису били довољни да задрже српску крв која свом силином почиње да избија из гробница и слива се у ријеке Клокот и Уну. Настаје пријетња општом заразом и ликвидације на Гаравицама 5. августа 1941. године привремено се обустављају. Наредног дана санитарна комисија града Бихаћа прегледа стање и прави записник (Војни Архив, Фонд НДХ, К 173, Ф 2, Д 24/1), у ком биљежи да се на три гаравичка стратишта налази шест гробница укупне дужине од 379 метара.
Спомен-костурница Здени до код Босанског Петровца
Спомен-плоча на згаришту куће Милана Бабића у селу Пишталине код Босанске Крупе
Опширније гледајте од септембра 2024. године у документарном филму ГАРАВИЦЕ.
Фондација “Заборављени коријени”
Драган Радовић
