Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна.
Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће неко објавити његово животно дјело и да истина о страдању српског народа неће остати заробљена међу корицама двије ћирилицом исписане свеске. То вријеме је дошло и Гргићев историјски роман 2023. године издаје Фондација Заборављени коријени.
ПРЕУЗМИ ПДФИздавач: Фондација Заборављени коријени
Аутор: Драган Гргић
Приређивач: Драган Радовић
Издање: треће
Тираж: 2000
Спецификација: ћирилица, 550 страна, тврди повез, 24 cm
Достава: Босна и Херцеговина, Србија
Цијена књиге: 20 КМ / 1200 дин + поштарина (9 KM за БиХ, 560 дин за Србију)
Телефон или Вибер број: +387 66 055 000
Е-пошта: fondacija@zaboravljenikorijeni.org
Ваши подаци за доставу: име и презиме, адреса и број телефона
Драган Гргић – аутор историјског романа “Корана ко рана”
ОДЛОМАК 1 ИЗ РОМАНА
Дан се примиче, а непријатељ већ запосједа територију са јачим снагама и наоружањем. Народ је био разочаран разним неправилностима које су се одиграле у овом мјесту, а највише поступком војске и руководилаца кад је уништен Садиловац и онолики народ жив спаљен у цркви. Кад је била борба у Садиловцу, на овој територији се налазило много партизанске војске са добрим оружјем и вишим старјешинама и та војска није притекла у помоћ да се спасе народ од уништења. Они су дошли овамо из Петрове горе и из цијелог Кордуна и Баније да изврше офанзиву на непријатељска упоришта. Од тога ништа није било, само су раздражили непријатеља, напустили мјесто и отишли.
ОДЛОМАК 2 ИЗ РОМАНА
Штала гостионичара Дане Гашљевића била је доста дуга и широка и ту су се годинама склањали кочијаши са колима и коњима од невремена. Она је била патосана даскама преко греда и ту је раније гостионичар стављао сијено. Сада су ту смјештали ухваћене мушкарце, док су жене и дјеца били у приземљу. У одјељењу за мушкарце, у поткровљу, монтирали су неки рибеж са оштрим ножевима који су окретала четири злочинца и ухваћене људе живе гурали у ту справу ђе су их рибали као купус. Просута крв орибаних људи цурила је између дасака и шкропила доље по женама и дјеци, тако да су сви били мокри од људске крви, а за кратко вријеме крв се сушила и згрушавала на оној одјећи што су имали на себи. Та мучионица за уништавање људи трајала је пар дана јер су расуте хорде у пострадалим селима и околини увијек успјевале да неког неђе нађу, ухвате и доведу. Чим нова групица буде доведена, одмах се зна: мушкарци старији од четрнаест година иду горе под кров ђе се налази рибеж, а остало све у приземље. Било је језиво чути кукање и дерњаву људи кад их приводе рибежу и гурају унутра. У приземљу се нагомилало жена и дјеце да није могло више стати те су их по групама некуд одводили.
Ђуро Ћујић је успио побјећи са стрељања на Гаравицама
(једна од фотографија из књиге)
ОДЛОМАК 3 ИЗ РОМАНА
Један муслиман сједи напријед и тјера коње, а иза њега сједи хоџа. Око главе му се бијели његова амедија (чалма) од бијелог платна. То је хоџа Бећир Борић из села Миостраха, недалеко од ријеке Уне, у близини Гомила. Тај хоџа Борић је до сада учествовао у покољима жена и дјеце која се одиграла у свим српским селима у цијелој околини, као у Крндији и Буковици и он је лично клао већину жртава. Организовао је муслимане из околине да му по селима сакупљају српски народ ради заштите ислама и исламске вјере јер се показало да неки Срби, како је почело насилно прекрштавање, радије прелазе у католичку вјеру него примају ислам.
ОДЛОМАК 4 ИЗ РОМАНА
(Записано сјведочанство Ђорђа Шевића) Из Врсте су нас отјерали колима у Бихаћ и смјестили у магазин Илије Билбије. По доласку у магазин почели су нас тући и псовати нам српску мајку питавши нас ђе нам је краљ Петар и што нам он не помогне. Одузели су нам све ствари и скинули са нас све осим веша, а затим нас везали жицом по двојицу. Око пола ноћи су нас одвезли камионима из Бихаћа на Гаравице код ископаних гробница. Ту смо нашли много Маџара из села Краља. Одвајали су нас по групама од по десет људи и постројавали поред гробнице. Сваку групу су освјетљавали фаровима камиона док су стрељали из пушкомитраљеза. Кад су постријељали једну групу, одвајали су другу, а за то вријеме они сељаци су скидали веш са мртвих, а онда их бацали у рупе. Ја сам био у посљедњој групи. Кад је митраљез почео пуцати, ја сам пао по земљи и тако ме није погодио метак. Када су фарови камиона престали свијетлити, ја сам побјегао у мрак и тако сам се успио спасити и побјећи у правцу Гате.
ОДЛОМАК 5 ИЗ РОМАНА
Освиће седми јануар 1942. године. Српски Божић. Прије свањавања, прешли смо Светозаревој кући. Он је то тако удесио да тога дана будемо код њега. Надали смо се нападу на село, пошто су муслимани највише нападали и злостављали народ приликом празника. Тако су до сад радили, од како је рат почео. Ми смо се међусобно договорили, ако наиђе кроз село неко без оружја и ако нас не буде дирао, нећемо се уопште појављивати. Нећемо да се зна да смо ми овдје. Ако наиђу наоружани, без обзира колико их било, према распореду има да их потучемо све из засједе. Снијег је велик, не могу бјежати. Донекле смо се и радовали да наиђу, да обиљежимо Божић борбом ове године. Још јесенас су пријетили да ниједан Србин неће дочекати српског Божића на територији Независне Државе Хрватске.
ОДЛОМАК 6 ИЗ РОМАНА
Сва су српска села и поља шарена као ћилими све до Пљешевице. Пшенице презреле, нико не жање, курузи се зелене, а ливаде само мјестимично покошене. По селима све замрло, ниђе се ништа не чује, ниђе се нико не види, све као пусто. Шапћем Драгану:
– Види наших села по којима смо нас двојица као момци крстарили за дјевојкама, ноћу у прелу, а преко дана по пашњацима ђе су цуре чувале благо. Више се не чују по селима лијепи дјевојачки гласићи у пјесми.
А он стегао зубе и само ћути, па гледа према Рујници.
