Манастир Завала (Попово Поље)

У селу Завала, у Поповом пољу, подно брда Острог и недалеко од града Требиња и манастира Дужи и Тврдош, загрљен стијеном и милован најљепшим бојама Херцеговине, смјештен је манастир Завала са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице. Склад између архитектонских рјешења у изградњи манастира и неукротиве природе, сваког посјетиоца изнова веже за херцеговачки камен и радо га враћа њему.

Народно предање постанак манастира везује за период првог хришћанског цара Константина. С друге стране, први писани сачувани помен манастира Завала јесте из 1514. године у коме се наводи да извјесни Божо, син Радослављев из Ораховог дола потврђује продају једног винограда Серафијону, игуману манастирском. Овај податак указује на постојање манастира који је морао бити саграђен раније. Манастир је сметао Турцима и неколико пута био je уништаван. У “Завалском поменику” наводе се имена војвода из лозе Храбрена-Милорадовића, па се с великом вјероватноћом може претпоставити да ктитори обнове потичу из ове властелинске породице.

Године 1587, манастиру је дозвољено да се обнови, под условом да црква не смије бити већа него што је била раније. Унутрашњост цркве Ваведења Пресвете Богородице манастира Завала фрескама је, 1619. године, украсио Георгије Митрофановић који је себе називао “зографом од манастира Хиландара”.

У својој дугој историји, манастир је више пута страдао.  Најприје, у турско-млетачком рату, а затим у Другом свјетском рату када су јуна 1941. године локалне усташе на превару довели, звјерски мучили и у јаму бацили 223 живих Срба из Поповог поља и околине. Најпослије, у посљедњем, одбрамбено-отаџбинском рату манастир је такође оштећен и оскрнављен и његова обнова траје до данас.

По предању, у манастир Завала као дванаестогодишњи дјечак из Мркоњића долази Стојан Јовановић (потоњи митрополит херцеговачки и чудотворац острошки, свети Василије) и управо на овом светом мјесту започиње свој свети монашки живот.

Драгуљ Поповог поља и несумњиво један од најзначајних манастира кроз историју српскога рода, далеко од многих, али увијек близу вјерника, у својој величанствености и данас пркоси времену, пролазности и недаћама које савладава благодарећи Богу и светитељима Божијим.