Драгане, многи од нас се одушевљавају видео снимцима светиња Српске Православне Цркве у чијем потпису стоје Заборављени коријени. Шта су Заборављени коријени?
Заборављени коријени је данас фондација, чији сам оснивач и предсједник. Фондација се, осим видео продукције, бави и издавачком дјелатношћу. Све је почело 2020. године када сам под називом Заборављени коријени покренуо пројекат са циљем стварања документарно-филмског садржаја о културном, историјском и вјерском насљеђу српског народа. Све емисије, филмови и спотови су доступни бесплатно путем ТВ канала и Интернет платформи фондације – сајт, странице на друштвеним мрежама итд. Наравно, то није комерцијално, јер замисао и јесте да све буде лако доступно како би се наш народ ближе упознао са најважнијим, а заборављеним, траговима српске историје. Од првог дана са мном вриједно раде лектор и наратор Анђела Вуковић, мастер српског језика и књижевности, и дизајнер Срђан Салат, дипломирани графички дизајнер.
Хвала Вам на објашњењу које ће помоћи нашим читаоцима да много шире виде Ваш ангажман који је значајан, посебно у данашње време када се све комерцијализује и када се ретко ко друштвено ангажује на добробит свих. Шта Вас је понукало да се занимате и материјализујете – учините доступним до сада прећутане информације о страдању Срба у Бихаћу, Цазину, Босанској Крупи, Босанском Петровцу и Великој Кладуши?
Област бихаћког краја једна је од најстрадалнијих у историји нашег народа, а данас мало знамо о томе, практично ништа. Страдања су се дешавала тако често и тако интензивно да нисмо успијевали ни да испричамо једно, а већ је долазило наредно. Одатле долази и идеја да се истражи бихаћки крај и да резултати рада буду лако доступни. У претходном периоду нисам изучавао само злочине над српским народом у том крају, већ се упознавао и са поријеклом, традицијом и културом, како бих што ближе духом осјетио Крајину. Захвалан сам многобројним потомцима жртава и свједоцима који су ми у овоме пружили немјерљиво повјерење и подршку. Навешћу само један примјер, а има их много. Деда Мићо Ковачевић је неколико пута преживио стрељање током Другог свјетског рата, а прошле године изгубио је кћерку. Зар има веће боли од губитка рођеног дјетета? Ипак, убрзо након тога, стао је пред камеру и говорио шта је све преживио прије осамдесет година. Сам тај чин носи такву тежину да потпуно јасно схватите шта у ствари значи завјет, а то је завјет за све нас
Ви сте о овом страдању снимили дугометражни документарни филм Гаравице. Шта су Гаравице?
Да, након више од двије године рада и пређених педесет хиљада километара интервјуисао сам двадесет и седам живих свједока, од којих ће у филму говорити њих петнаест, и прикупио неколико хиљада докумената из приватних и државних архива Србије и Босне и Херцеговине. Гаравице су највеће стратиште српског народа у бихаћком крају, али нису једино. Документарни филм, базиран на архивској грађи и живој ријечи свједока, обрађује не само злочине на Гаравицама, већ и на другим стратиштима бихаћког краја о којима данас не постоји ниједан текст на интернет страницама, а често ни у научним и другим радовима. У тим недјелима учествовала су и дјеца усташких породица. Можда најупечатљивији чин злочина муслиманских и хрватских усташа је скидање крваве српске одјеће са жртава, које су потом носили кућама. Филм, такође, објашњава и посљедице по породице мученика које су услиједиле након Гаравица. Неки од свједока су као дјеца преживјели злочине и у филму ће говорити о томе.
Дошли сте до документованих података да су у убијању Срба у гореспоменутом крају учествовали и верски службеници?
Учешће католичких и исламских вјерских службеника у организацији усташког покрета било је учестало у свим крајевима НДХ. Међутим, то су најчешће били само организатори, али не и директни извршиоци злочина. Хоџа Бећир Борић, из села Миострах код Цазина, управо је био један од главних извршилаца злочина у селима Крндија, Буковица, Ћоралићи, Стијена, Миострах, Пишталине итд. Организовао је и обучавао муслимане за вршење злочина и лично клао. Те жртве су најчешће била незаштићена српска дјеца са мајкама и бакама, јер су мушкарци већ страдали на Гаравицама, Мациним Доловима, Вучијим јамама, Пољицу, Јадовну итд. Жртве је живе спаљивао у кућама, бацао у локве и јаме. О овим злочинима је прикупљена опширна документација и с обзиром на то да у филму не могу бити приказани сви документи, припремам и Зборник докумената. Такође, приређивач сам историјског романа аутора Драгана Гргића. Тај роман је завршен и ускоро излази из штампе.
Можете ли укратко да опишете издање историјског романа и Зборника докумената које спомињете?
Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање романа на пет стотина страница. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка романа, носилац Партизанске споменице 1941 суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када ће неко објавити његово животно дјело — да истина о страдању српског народа неће остати заробљена међу корицама двије ћирилицом исписане свеске. То вријеме је дошло и Гргићев историјски роман 2023. године издаје Фондација Заборављени коријени.
Зборник докумената је у припреми и биће издат наредне године у три тома на 1500 или више страница. Обухватаће Бихаћ, Цазин, Велику Кладушу, Босанску Крупу, Босански Петровац, пограничне дијелове Лике и Кордуна, а садржаће пресуде, НДХ извјештаје, фотографије, записнике и свједочења из 1946. и 1947. године дате пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Као посебно вриједни дијелови зборника, истичу се и документи из приватних архива и до сад необјављивани материјали. У првом реду, ту су радови из необјављене монографије партизанског одреда Рујница која доноси мноштво нових детаља – имена, датуме, описе догађаја, биографије преживјелих свједока злочина, пут колонизованих породица солунских добровољаца из бихаћког краја након што су их Мађари почетком рата протјерали из Бачке, Баната и Срема итд.
Да ли поред многих прича које су Вам испричали сведоци издвајате неки који Вас је посебно такнуо, ако је то уопште могуће – издвојити?
Ако бих издвајао детаљ, то би сигурно била „борба за коцку шећера у логору Јастребарско“. Љубица Шикман изгубила је оца, стрица и дједа на Гаравицама, док је други дио породице страдао у засједи муслимана на Дакића Броду, односно на преласку за
Кордунски Љесковац преко ријеке Коране. Ту је и сама рањена. Злочин је преживјела, али је након лијечења одведена у логор Јастребарско. Коцка шећера у ходнику служила је као искушење дјеци, када крену да је узму, часне сестре би их претукле. Једном, у току бомбардовања, док су сви били скривени у подруму, Љубица је успјела да узме коцку шећера, а да је нико не примјети. Коцку је подијелила са својом другарицом, а ту успомену памти као једну од најљепших, односно као велику побједу добра над злом. Ово свједочење ће бити приказано у филму.
Ви спремате промоцију филма Гаравице. Где ће публика имати прилику да види филм?
Тренутно договарамо термине и сале за промоције, што ће накнадно бити објављено. Намјера је да приказивање започне од октобра 2023. године у градовима Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Документарни филм ГАРАВИЦЕ након промоција у градовима биће уступљен за приказивање ТВ кућама које су емитовањем подржале емисије Заборављени коријени од почетка, а то су ТВ Храм, Радио-телевизија Републике Српске, РТВ Источно Сарајево, РТВ Градишка, Новосадска ТВ, Балкан Трип ТВ. Послије емитовања на ТВ, филм ће бити доступан за преглед на Интернет платформама Фондације Заборављени коријени.
Здени До – спомен костурница код Босанског Петровца за 330 српских жртава ексхумираних из јаме Крепана и Бибиних јама
Да ли можемо рећи, а након Вашег искуства – првенствено озбиљног истраживања, да је Јасеновац логор смрти на једној локацији и злочинцима чија имена знамо, да је збирно име за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ – али да, нажалост, имамо много других места који су по тежини злочина равни Јасеновцу?
Ваше питање са помињањем других мјеста и јесте суштина заборава нашег страдања. Јер, незахвално је вршити градацију злочина, првенствено што ми о њима не знамо много. Можда то и јесте погрешан пут многих истраживања и јавних наступа, у којима се бавило само „великим“ стратиштима, односно оним гдје је број жртава већи од неке границе. Такав приступ је погрешан и историјски, и морално. Историјски, зато што мијења карактер злочина, јер ако се бавимо само таквих стратиштима, онда неко може да изведе закључак како су све то радиле неке психопате које су ноћу одводиле људе на ликвидације, изван очију јавности. Управо се дешавало супротно. Злочини су вршени свуда и дању пред очима јавности. Морално је погрешно јер се стављамо у улогу судије који самовољно одређује које су жртве важне да би се о њима говорило, а које не. У току истраживања бихаћког и романијског краја, као мог родног завичаја, пажња је посвећена свакој појединачној личности, без обзира да ли је сама страдала или заједно са хиљаду, пет или десет хиљада других мученика
Хвала Вам. Видимо се у Београду.
Хвала и Вама. Ово је мој први интервју. Видимо се у Београду.
