Радио Бихаћ је 4. септембра 2024. године у 20 часова на свом Јутјуб каналу емитовао емисију под називом “Гаравице злочини у Другом свјетском рату”. Гости прилога били су историчари Фрањо Јурић, Дино Дупановић и Бахрудин Беширевић. Занимљиво да у емисију није позван ниједан српски историчар, чиме би дијалог свакако добио на тежини. Овако имамо једногласно мишљење тројице хисторичара из Бихаћа и Цазина који се слажу око произвољно испројектоване тезе без икаквог упоришта у архивској грађи.
Комплетну емисију можете погледати на Јутјуб каналу Радио Бихаћ (линк испод).
Историчар Бахрудин Беширевић
У серији манипулација и негирања злочина над Србима, заиста се истиче једна безобразна и подла лаж, у којој историчар Беширевић посеже и за потпуним негирањем постојања српског народа на простору Цазина. Тако у емисији од времена 23:43, на постављено питање водитељке колико је Срба живјелу на подручју Цазина, одговара “То је био јако мали проценат, неколико села. Сада када говоримо о проценту становништва 1931. године, мислим да је то 1 до 2%, и то на рубним подручјима. Цазин је кроз хисторију био најхомогенија етничка цјелина.” По попису становништва из 1931. године, у срезу Цазин живјело је 47283 становника, од чега 11072 православаца, односно Срба. Историчар, који је при томе из Цазина, овај податак свакако познаје, али очито је ријеч о негацији постојања Срба на тим просторима, чиме би се дао легитимет тези да Срби нису страдали, јер их није ни било.
Наравно, хисторичар ниједном није споменуо масовно српско стратиште Мацини долови код Цазина, а затим и покоље извршене у српским селима око Цазина, гдје је муслимане у злочинима предводио хоџа Бећир Борић, као нпр. у селима Миострах, Рујница, Ћоралићи итд.
Споменик у селу Рујница код Цазина подигнут за српске жртве страдале у злочинима хоџе Бећира Борића и његових муслиманских усташа
Ако говоримо о Цазину кроз историју, како је споменуто у наставку, наилазимо на турски попис становништва из 1865. године за Бихаћки санџак, заснован на методолигији пописа мушких глава, гдје се за Нахију Ивањску (Цазин) наводе подаци о 6013 православаца, 2063 муслимана и 3413 католика. Дакле, и ова теза је потпуно лажна. Било би добро да хисторичар прво проучи “Поуње у Босанској Крајини” аутора Милана Карановића.
Историчар Беширевић иде из грешке у грешку, несвјестан посљедица излагања, јер чак и да је било 1% Срба у Цазину, то само поставља већи тег на тас тврдњи о муслиманским злочинима над Србима у Другом свјетском рату. По евиденцији СУБНОР-а, на простору Цазина било је 70 носилаца “партизанске споменице 1941”, од чега само 7 муслимана, 1 Хрват и чак 62 Србина (међу носиоцима партизанске споменице из Цазина су Драган и Бојана Гргић). Како то да у већински муслиманском срезу међу првим устаницима и борцима буде овако драстична разлика у корист Срба? И како то да није споменута мрачна улога логорника Але Омановића у Цазину, кога Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у свом елаборату (Архив БиХ, Фонд ЗКУЗ, К 81, инв. број 55967) описује ријечима:
“Муслиманска усташка руља, занесена радом свог логорника Але Омановића, упадала је у српска села и на своју руку купила и злостављала Србе. Жалосно је било гледати како по два злочиначка типа, наоружани само обичном палицом воде до 20 Срба, достојанствених, одлично одевених у логор у Цазин. Срби су без ријечи пошли мислећи да то тражи власт и у вери да нису никоме ништа криви. Сем тога су у маси сами долазили у Цазин.”
Од 21. минута историчар Беширевић описује споменик Краљу Петру I Карађорђевићу у Цазину, Босанској Крупи и Сувој Међи као хегемонистички приступ Срба након Првог свјетског рата. Дакле, чак и на простору Суве Међе, гдје живи искључиво српско становништво, муслиманима изразито смета споменик српском краљу. Претходно је и сам рекао да је Србија била на страни побједника. Може се онда претпоставити зашто муслимане вријеђа споменик краља побједника. Занимљиво да у 2024. години имамо реторику идентичну оној какву су пропагирале усташе у јеку масовних покоља Срба 1941. године. Сваки злочин усташе су правдале пропагандом о “хегемонизму”, “великосрпској идеологији”, “светосавској секти”, “мрачној улози СПЦ” и сл, чија ретроградна размишљања срећемо и данас.
Историчар Дино Дупановић
Историчар Дупановић уобичајено понавља приче о спашавању Срба током Другог свјетског рата и изградњи споменика након рата. Ове теме су свакако важне за изучавање, али су потпуно неважне у контексту описивања страдања Срба. Имамо примјере гдје су саме усташе спасиле Србе. Нпр, у току покоља породице Добројевић у селу Буковица код Цазина, усташа спашава Бојану која је једини преживјели члан десеточлане породице. Бојана се касније удала за Драгана Гргића, аутора дјела КОРАНА КО РАНА. Међутим, овај примјер истовремено не значи да девет чланова њене породице није страдало, исто тако од усташа, и то од муслимана из хорде хоџе Бећира Борића.
Од 36:24 Дупановић каже „Ми данас имамо само доступне неке информације, мислим да је то из 1941. или 1942. године, исправите ме, када је једна комисија долазила из Загреба и утврђивала дакле дужину тих ровова, у којима су копани дакле они који су убијани на том подручју.“ Заиста звучи изненађујуће да историчар који пише докторску дисертацију на тему Гаравица не зна када је и ко написао кључни документ о стању гробница на Гаравицама. Уз то, опет се провлачи теза да је и то урадио неко из Загреба. Поменути записник саставила је Санитарна инспекција града Бихаћа 6. августа 1941. године, након излива крви у Клокот и Уну, а самим тим и пријетње општом заразом. У записнику се наводи шест гробница укупне дужине од 379 метара на три локације. Наравно, историчар Дупановић одлично зна да је једна од локација поље Церавци, на којем се данас налази бошњачко кућно насеље, али то увијек прећути. Подаци из овог записника, свакако, нису коначно стање јер су током августа и септембра настављене ликвидације на Гаравицама.
Извод из записника Санитарне инспекције града Бихаћа
У наставку излагања историчар Дупановић понавља ранију тезу о попису СУБНОР-а гдје се наводи 2926 имена жртава Гаравица, истичући да је то једини попис. Попис жртава није вршио само СУБНОР, већ и Савезна комисија 1964. године на простору цијеле Југославије. На овнову тог пописа жртава, који је свакако непотпун, што је и сама комисија закључила, на простору Бихаћа, Цазина, Велике Кладуше, Босанске Крупе и Босанског Петровца пописано је 25124 имена српских жртава и 2662 имена жртава свих других народа заједно. Ово је полазна тачка о којој се разговара, а тек онда долази питање да ли су те жртве убијане на Гаравицама, Вучијим јамама, Мациним доловима, Мехином Стању или на кућном прагу. Узмимо примјер Босанске Крупе, гдје је пописано 8631 имена српских жртава и 293 имена жртава свих других народа заједно! Већи дио жена и дјеце спаљен је по кућама, о чему је писао и Бранко Голуба Бокан. Важно је напоменути да СУБНОР пописује у свом елаборату 365/83 од 27.09.1983. поред имена 2926 жртава истиче и сљедеће:
“Напомињемо да је видна разлика између укупног броја ЖФТ и броја ЖФТ општине Бихаћ. Разлика произилази из чињенице да се на већим стратиштима, која смо навели, налазе ЖФТ са подручја сусједних општина (нпр. Доњег Лапца, Титове Коренице, Слуња, Цазина, Босанске Крупе и Босанског Петровца.”
Историчар Фрањо Јурић
Може се рећи да је г. Јурић говорио прилично коректно о административној организацији и становништву по срезовима. У хронолошком опису, на почетку емисије, изостављен је веома важан догађај, а то је рушење храма Силаска Духа Светога на апостоле у центру Бихаћа 28. јуна, на Видовдан, 1941. године. Ово је био први разрушени храм на простору НДХ и временски граничник након ког крећу масовна хапшења Срба по селима, а потом и ликвидације на Гаравицама и другим стратиштима. Такође, прве жртве у бихаћком крају су Срби Илија Смиљанић, Петар Бојић, Раде Дизија и Будо Милеуснић, док су починиоци злочина муслимани Химзо Бишчевић, Јусуф Пашагић и Хусеин Грандула. Важно је истаћи, да сви свједоци, било муслимани, Хрвати или Срби, пред Земаљском комисијом махом истичу “покољ Срба на Гаравицама” и “прогон српског становништва”.
Историчар Јурић споменуо је и документ Војног Архива у ком се описују ексхумације у Бихаћу након повлачења партизана из Бихаћа крајем јануара 1943. Овдје је могуће да се ради о незнању, јер је ријеч о ексхумацији ликвидираних усташа које су партизани осудили на смрт стрељањем након првог уласка у Бихаћ 4. новембра 1942. године. НДХ је одмах направила и пропагандни филм о овим ексхумацијама, гдје се у првим редовима истичу и хоџе са бијелим чалмама. Важан документ, такође из Војног Архива, је извјештај бр. “712/Taj[no]” Министарства оружаних снага НДХ од 17.03.1943, гдје је записано да су партизани током борби за Бихаћ и након ослобођења ликвидирали “око 1200 Хрвата муслимана и католика”.
Закључак
Хисторичари самоувјерено говоре о 2800 жртава на Гаравицама, али при томе не знају који је то “мали број страдалих Јевреја”. Контрадикторно износе и неповезане тезе о прогону Јевреја из Бихаћа и њиховим ликвидацијама на Гаравицама. Како су могли бити истовремено и протјерани у Приједор и убијени на Гаравицама?! Основна манипулација којом се воде хисторичари је свођење приче само на стратиште Гаравице. Никада не спомињу друга стратишта у бихаћком крају и никада не спомињу да је број пописаних српских жртава у Бихаћу и околини вишеструко већи, али да се за многе жртве не зна тачно мјесто страдања, већ се наводи само општина Бихаћ, Цазин и сл. То је из разлога што породице нису знале гдје је тачно одведен њихов супруг, отац, брат, син… Овдје је ријеч о једној преварној улози НДХ, која се такође занемарује, а важна је за разумијевање догађаја и самих злочина. У првим данима, Срби су окупљани мирно, без насиља, а усташе су породицама говориле да их воде на рад у Лику, Њемачку итд. Тек накнадно у току масовних покоља пред очима јавности се сазнало шта је било са њиховим члановима породица.
Злочини се нису дешавали само на Гаравицама, Вучијим јамама, Пољицу или било ком другом стратишту, већ свакодневно пред очима јавности. У љето 1941. највише на кућном прагу. Више од 90% архивске грађе Архива БиХ и Војног Архива говори о злочинима локалног муслиманског становништва. Пресудама је обухваћен дио злочинаца, јер су многи погинули током рата као усташе или су на неки начин прошли без казне. Али не заборавимо улогу ни вјерских вођа, попут хоџе Бећира Борића чија су звјерства документована архивском грађом, а сам хоџа Борић јасно у пресудама именован као “вођа кољачке банде”.
Фондација “Заборављени коријени” припрема серију зборника докумената о бихаћком крају, на основу архивске грађе прикупљене претходних година у архивима региона. Овим издањима ће се, свакако, ставити тачка на сваку манипулацију о страдањима Срба. Тада ће јавност моћи да сазна, не само стидљиво излагање хисторичара о пресудама након Другог свјетског рата, већ и да су тим пресудама описани масовни злочини муслиманских цивила и усташа над српским народом, пљачка жртава, мучење дјевојчице Мике Влајисављевић забадањем дрвених клинова под нокте који су потом запаљени. Моћи ће јавност да прочита и звјерства почињена над Смиљом Радуловић коју су усташе затекле на породу.
Бошњачка јавност у већини случајева данас има двије степенице. Једну тешко премостиву и другу потпуно непремостиву. Може се некако прихватити да су Срби жртве, али да су те злочине починили муслимани, то је непремостива степеница. Улога бишћанских хисторичара и јесте само ова, да оповргне сваку одговорност муслиманских усташа и дијелом цивила у злочинима над српским народом током Другог свјетског рата.
Фондација “Заборављени коријени”
Драган Радовић
