Манастир Благовијести Пресвете Богородице у Житомислићима – духовно и културно средиште Срба у долини Неретве и најзападнији православни манастир у Херцеговини. Смјештен на десној обали, у најљепшој и најплоднијој котлини гдје виногради и маслињаци богато дају своје плодове. Поред Требињског, названог касније Тврдош, може се сматрати најзначајнијим манастиром у земљи којом је владао Херцег од Светога Саве – Стефан Вукчић Косача.
Ко је и када први пут подигао храм у Житомислићу, није могуће тврдити са сигурношћу. У споровима око земље из 1677. године записане су тврдње калуђера да посједи припадају њима још од Косовске битке. Осим старости манастира, ове ријечи указују и на већ дубоко укоријењен косовски завјет у српском народу.
Манастир је добио и свој водовод 1663. године. Врло брзо се развија и преписивачка дјелатност која обогаћује ризницу рукописаним књигама. Остварују се везе и са манастиром Хиландар, када монаси одлазе на Свету Гору да би се подучавали православном позиву. Житомислићки калуђер Виктор постао је и архимандрит и игуман у Хиландару 1645. године. У свом процвату, овај херцеговачки светионик дарују књигама и велики манастири из Србије. Најљепши дар у том периоду јесу двери из 1675. године. Њих је израдио или купио проигуман Серафион.
Како то у животу бива, са успонима долазе искушења и невоље. Манастир су сустизали редом: куга, земљотреси, ратови и освете Османлија због српских устанака. Велики је подвиг био у таквим околностима сачувати манастир и сачекати боља времена за отварање духовне школе.
При оснивању школе Нићифор Дучић записује: “Нема у Херцеговини богатијег манастира од Житомислића. Његове су земље простране и родне, виногради обилати, маслињак лијеп и приходи су опште добри”. Али… свега овога не би било да клицу православља под херцеговачким небом нису засадили Милорадивићи, познати још под именом Храбрен-Милорадовић.
